Новосадска рација - јануар 1942

Новосадска рација је назив за погром који су мађарски фашисти извршили над Србима и Јеврејима у Новом Саду од 21. до 23. јануара 1942. током Другог светског рата. За три дана рације у водама Дунава је нестало преко 1300 (2000) Новосађана. Поред Новог сада страдала су и села у околини попут Чуруг, Надаљ, Госпођинце, Шајкаша и Ђурђева и град Бечеј. Укупан број несталих током погрома је око 4500.

Позадина

Повод за погром ширих размера налазио се у откривеном притајеном партизанском одреду у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. Код ове групе пронађено је 17 пушака. Одред је откривен и дејством великих снага у потпуности разбијен у току 4. јануара 1942. године. Мађарске окупационе власти искористиле су овај миноран прекршај како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој.

Почетак погрома

Рација је почела 21. јануара 1942. око 6 часова ујутро. По целом граду излепљени су плакати који су објављивали почетак рације:„Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“ Потписао га је хонведски командант места - Јожеф Граши. По тексту плаката нико није могао ни помислити да окупатор намерава под „рацијом“ да изврши масовна зверства над Србима и Јеврејима у циљу њиховог потпуног уништења.

Рација

Рано ујутру 21. јануара, хонведске снаге блокирале су све улице и почеле вршити „претрес“.

У Руменачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на „Штранд“. Неке су убијали већ на улици. Тако су, на пример, жандарми приморали Саву Фелбапова и Стевана Ракића да легну у снег са опруженим рукама, па су их из пушака убили.

Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши 9 чланова, остала је само мала Александра. Један од официра узео је из недара једне жртве 250.000 динара. Тај исти официр присилио је тринаестогодишњу Александру да вуче лешеве својих убијених родитеља на улицу, како би се могли утоварити на камионе.

Дана 23. јануара упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православне вере, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Она је чула је дечје запомагање: „Мама, не дајте нас!“ Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Мајка је истрчала у двориште и скаменила се видевши је пет лешева својих синова. Војници су јој тада ставили нож под грло и затражили новац. А кад су добили сав новац, отишли су даље.

Милетића улица

На углу Милетићеве и Грчкошколске улице вршена су масовна убиства Срба и Јевреја из Милетићеве и из околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је пуцано у леђа, а жртве су падале лицем у снег. Новодоведени су морали да стану испред побијених жртава па су и они убијани. А за промену, некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани.

На ово место довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју мајки. Пре него што би се лешеви одвукли, војници су им скидали бунде, ципеле и остале вредне ствари.

Дунавска обала

Дана 23. јануара спроведена је већа гомила људи, жена и деце од санаторијума др Јаковљевића до краја трамвајске пруге, према санаторијуму др Узелца, и ту су убијани пуцњима из пушака и митраљеза. После тога војници су лешеве вукли за ноге до саме дунавске обале и ту их бацали под лед.

Све ово гледали су морнари са брода Корона који је пловио између једне и друге обале. Морнари су причали да је маса лешева ометала пловидбу.

Касарна XVI батаљона пограничних ловаца

Једна велика група људи доведена је 23. јануара из околних улица у двориште касарне, где су их војници све побили. Док су лешеви лежали на земљи, један од официра се издрао војницима: „Склоните ове цркотине да их не гледам“. Кад су лешеви однесени, на дворишту је остало много крви и делова човечијег тела. Војници су се сами хвалили да су на лешевима секли прсте и скидали прстење.

Штранд

Већи број Срба и Јевреја из свих делова града довожен је камионима или су под стражом, пешке, спроведени до пред сам улаз у новосадску плажу Штранд. Ту су били постројавани у редове и чекали су да буду уведени појединачно или у групама на плажу, одакле су се непрестано чули пуцњеви пушака и запомагање жртава.

Масовна убиства на самој обали Дунава, поред Штранда, почело је 22. јануара у 4 сата ујутру и трајало је до 4 сата поподне. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијено 15 особа на минут. У 4 сата дошао је официр и наредио да се преостали „заробљеници“ одведу у Спомен-дом. На путу до дома стрељани су неки старци и изнемогли, према наређењу које су официри издали: „ко се успут буде окренуо или застао, биће убијен“.

Успенско гробље

На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу. После масовног стрељања невиних жртава, мртвачница је била сва попрскана крвљу, а зидови изрешетани мецима. Такође су убили и гробара, његову жену и двоје деце, једно од 9 а друго од 13 година.

Игралиште НАК-а

На игралишту НАК-а жртве су довођене из свих делова града и ту убијане 22. и 23. јануара. У току та два дана цео простор био је блокиран, а из тог правца непрестано су се чули плотуни. Дана 24. јануара дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина. Крв је очишћена, место дезинфиковано, а лешеви су однесени на Успенско гробље.

Извршиоци покоља

Како је досада утврђено, у „рацији“ су учествовали: војска и жандармерија, мађарска државна краљевска полиција у Новом Саду, као и Мађари који су живели у Новом Саду.

У извршењу страховитог погрома највише су се ангажовале војска и жандармерија, које су се распоредиле у граду већ у рано јутро 21. јануара 1942. Покољима су руководили штабови појединих скупина, смештени у појединим мађарским кућама. Судбина Срба и Јевреја зависила је тако не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самих суседа мађара, код којих је био штаб дотичне формације.

За спровођење „рације“ окупатор је изабрао је најкрволочније људе. На пример, ђак жандармеријске школе у Сексарду, Кењереш Јанош је рекао: „Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион“. Кад су наочиглед мајке војници убили њено петоро мушке деце (од 15-28 година), мајка је у страховитом болу плакала. Један од убица, гурајући је кундаком, издрао се на њу: „Не смеш плакати“. Дана 23. јануара 1942. у стан Јована Татовића ушли су један жандарм, један жандармеријски поручник и један војник. Жандарм је ухватио домаћина, а официр је прислонио на ухо жртве цев револвера и опалио. Смртно погођен, човек је пао, а официр се искезио и задовољно рекао: „Лези сада, смрдљиви Раце“ (Рац је погрдни мађарски израз за Србе).

За безброј злочина извршиоци су одликовани „Крстом народне одбране“ (Немзетведелми Керест) и „Споменицом јужних крајева“ (Дел-видеки Емлекерем).